Krajem osamdesetih godina 19. veka Maler je bio mlad dirigent u usponu, neprestano putujući između angažmana u evropskim pozorištima, ali istovremeno i umetnik koji je pokušavao da pronađe sopstveni kompozitorski jezik. U toku njegovog boravka u Kaselu, gde je radio kao drugi kapelmajstor Kraljevskog pozorišta od 1883. do 1885. godine, nastao je ciklus za glas i klavir pod nazivom Pesme putnika lutalice (Lieder eines fahrenden Gesellen) koji je kasnije dramaturški obogaćen simfonijskim sazvučjem. Tada je mladi Maler bio nesrećno zaljubljen u sopranistkinju Johanu Rihter, što je postala direktna emotivna osnova ciklusa. Tekstove pesama napisao je sam kompozitor, a čitav ciklus prati lik usamljenog putnika koji posle ljubavnog razočaranja spas traži u prirodi.

Kasnije, tokom boravka u Lajpcigu, u periodu između 1886. i 1888. godine Maler intenzivno oblikuje Prvu simfoniju u koju unosi pojedine muzičke ideje iz Pesama putnika lutalice. Najpoznatiji primer je tema druge pesme Jutros poljem koračah (Ging heut’ Morgen übers Feld) koja postaje prva tema i jedan od glavnih motiva prvog stava ove simfonije. U svojoj prvobitnoj verziji delo je nosilo naziv „Titan”, a inspiracija za naziv potekla je od istoimenog romana nemačkog pisca Žana Pola. Iako je Maler kasnije odustao od programskih objašnjenja i samog podnaslova, ideja heroja koji prolazi kroz duhovno i emotivno putovanje, ostala je duboko utkana u muziku. Još u prvim, uvodnim taktovima simfonije, Maler stvara jedan od najneobičnijih početaka u istoriji muzike. Iz gotovo potpune tišine postepeno se rađa zvuk — dugi tonovi gudača, udaljeni pozivi drvenih duvačkih instrumenata, koji imitiraju cvrkut ptica i fanfare koje podsećaju na zvuke prirode.
Sam Maler je jednom prilikom opisao ovaj trenutak kao „buđenje prirode posle dugog sna”.

U vreme nastanka Prve simfonije Maler je još uvek tražio sopstveni identitet — i kao čovek i kao kompozitor. Zato ova simfonija nosi snažan osećaj mladalačke energije, unutrašnjeg traganja i želje da se kroz muziku obuhvati čitav svet. Nije slučajno što je kasnije upravo o simfoniji rekao da „mora biti poput sveta — mora obuhvatiti sve“. Ona tako postaje više od orkestarskog dela — ona je muzički portret mladog Malera, njegovih ljubavi, strahova, snova i pogleda na svet koji ga okružuje.

Drugi stav, pod programskim naslovom Blumine (cvetanje ili cvetni list) izvođen je kao integralni deo simfonije u samo nekoliko premijernih izvođenja, dok ga Maler nije uklonio iz partiture, smatrajući da se njegova nežna i intimna atmosfera ne uklapa u dramaturški tok čitavog dela. Nakon toga, Blumine je decenijama bio zaboravljen, sve do njenog ponovnog otkrivanja 1966. godine, od kada se izvodi kao samostalna kompozicija. Danas predstavlja dragocen uvid u Malerov mladalački senzibilitet — svet lirike, prirode i emotivne iskrenosti, koji će kasnije prerasti u monumentalne simfonijske vizije po kojima je ostao upamćen.

Ovo prožimanje tematskog materijala, koje se kroz različite muzičke žanrove razvijalo u pravcu poetike po kojoj je Gustav Maler kasnije postao prepoznatljiv, poslužilo je kao inspiracija za programsku koncepciju koncerta koji će Vojvođanski simfonijski orkestar izvesti u četvrtak, 21. maja, sa početkom u 20.00 časova, na Velikoj sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta.

U okviru koncerta, kao solista u izvođenju ciklusa „Pesme putnika lutalice“, nastupiće proslavljeni bariton Željko Lučić, dok će orkestrom dirigovati šef-dirigent Aleksandar Marković. Koncert ujedno predstavlja svečano zatvaranje uspešne 2025/2026. koncertne sezone, objedinjene pod motom „Titani – klasična snaga u savremenom izrazu“.

Ulaznice su dostupne na biletarnici Srpskog narodnog pozorišta, kao i onlajn putem linka: OVDE

*Članak je između ostalog objavljen u štampanom izdanju lista Dnevnik i rubrici Dnevnikova nedeljna kultura, 17. maja 2026.

U nastavku vam predstavljamo prevod teksta o ovom albumu objavljen na zvaničnom sajtu ansambla Janoška, koji na originalnom engleskom ili nemačkom jeziku, možete pročitati na linku: OVDE

Ansambl svetske klase, sastavljen od četvorice izuzetnih muzičara – Františeka Janoške (klavir), Romana Janoške (violina), Ondreja Janoške (violina) i Julijusa Darvasa (kontrabas), predstavlja svoj četvrti album: Četiri godišnja doba Antonija Vivaldija u stilu Janoška. Četiri violinska koncerta poznata pod zajedničkim nazivom Le quattro stagioni – čine se kao očigledan izbor za snimanje, naročito u godini obeležavanja tri veka od nastanka ovog slavnog dela, čije poreklo i značenje imaju daleko dublju umetničku i istorijsku težinu nego što se to na prvi pogled može zaključiti. Naime, Vivaldijev kompletan ciklus nosi naslov Il cimento dell’armonia e dell’inventione (Nadmetanje harmonije i izuma). Objavljen je u Amsterdamu 1725. godine, pod opusom 8 i sadrži dvanaest koncerata za violinu uz gudački orkestar i general-bas (basso continuo). Iako je u prvi mah delovala kao simpatična, ali rizična ideja, odluka ansambla Janoška da ovo delo predstavi u sopstvenom autentičnom stilu pokazala se kao izuzetno uspešan poduhvat koji zaslužuje posebno mesto u interpretativnoj tradiciji ovog dela.

U ovom nadmetanju, Vivaldi – sam virtuoz na violini – želi da pokaže svoje tehničko-tonsko majstorstvo komponovanja, kao i bogatstvo muzičkih ideja. To je pravi „violinski univerzum“, u kojem Četiri godišnja doba zauzimaju posebno mesto – kako zbog svoje popularnosti, ali i zato što predstavljaju jedan od ranih primera programske muzike, čija se tema ne bavi istorijskim ili dramatičnim događajima, nego prirodnim pojavama i njihovim uticajem na čoveka.

S jedne strane imamo umetničko delo staro tri veka, a s druge, četvoricu muzičara iz 21. veka koji su stvorili sopstveni žanr – „Janoška stil“. Jedna od ključnih odlika tog stila jeste umetnost improvizacije, koja je nekada bila obavezna, a danas je gotovo zaboravljena u okviru klasičnog obrazovanja gudača. Kada se Ondrej, Roman, František i Julius upuste u dijalog s muzičkim i programskim sadržajem Četiri godišnja doba, na scenu stupaju njihovo izuzetno umeće, urođena muzikalnost i duboko poštovanje prema Vivaldiju, čije ideje prenose na neverovatno upečatljiv i sugestivan način.

Polazeći od soneta sa kojima je veliki venecijanski kompozitor uveo svaki od svojih koncerata, Janoška ansambl nas vodi na putovanje koje obuhvata ne samo četiri godišnja doba, već i tri veka oslikano u svom punom orkestarskom sjaju. Svaki stav nosi i programski naslov, koji upućuje na originalne dodatke Františeka Janoške, dok virtuoznost Ondreja i Romana prevazilazi tehničke izazove koje postavlja Vivaldijeva partitura. Savremen muzički izraz general-basu daje Julijus Darvaš, osvežavajući njegovu ulogu u kontekstu 21. veka.

Čuveni prvi stav Proleća naslovljen je „Razigrane ptice“ (The Groovy Birds). Virtuozni pasaži (terce u visokim registrima i flažoleti koji oponašaju cvrkut ptica) predstavljaju omaž Vivaldiju kao violinisti – u kontrastu s romantičarskim klavirskim koncertom. U drugom stavu „Sanjiva duša“ (Dreaming Soul), modulacije između tri tonaliteta simbolizuju promenljive snove uspavanog pastira; efekti sul ponticello (tehnika sviranja pri kojoj se gudalo povlači što bliže kobilici) oponašaju šuštanje sna, dok izolovani udarci col legno na kontrabasu imitiraju lavež psa. „Irsko venčanje“ (The Irish Wedding) zaokružuje prvi koncert; zvuci gajdi, svirka na fidli i takt 12/8 dočaravaju duh irske i škotske narodne muzike, a igra Kelta, nimfi i pastira vodi u finalni stretto u kojem brze pasaže na klaviru prate violinske melodije.

„Karipski duh“ (Caribbean Vibes) naziv je prvog stava drugog koncerta Leto, koji započinje južnoameričkim valcerom. Vrelina tropskog podneblja dočarana je ritmovima sambe, dok se ptičji poj smenjuje s melanholičnim klavirskim pasažima, gradeći bogatu zvučnu sliku.
U drugom stavu nazvanom „Zatišje pred buru“ (Silence before the Storm), stalne promene raspoloženja nagoveštavaju nadolazeću oluju – svaki od četvorice muzičara izvodi svoju kadencu, uvek drugačiju u svakom koncertnom izvođenju. Treći stav, „Oluja u stilu Janoške“ (Storm in Janoska Style), prikazuje neukrotivu snagu prirode kroz grmljavinu izraženu nezaustavljivim tempom. Smenjuju se 3/4 i 4/4 vrste takta, ritmovi flamenka i tanga protkani džezom, stvarajući tako atmosferu panike i haosa. Muzički prikaz tornada snažno sugeriše da je čovek – čak i u 21. veku – i dalje nemoćan pred silama prirode.

Jesen donosi kontrast kroz „Balkansko putovanje u 7/8“ (7/8 Balkan Journey), naročito evocirajući rumunski duh. Jesenja žetva je bogata, seljaci zadovoljni, dok suptilna promena vrste takta nagoveštava pripitost i umor, koji dominira drugim – duhom zavodljivim stavom pod nazivom „Slepa improvizacija“ (Blind Improvisation). Muzički prikazi koji donose ambijent uživanja u vinu, blagoj lepoti jesenje večeri, u vreme kontemplacije; ljudi se druže zadovoljni urađenim poslom, dok prigušene boje klavirske improvizacije vode ka sanjivoj atmosferi. U trećem stavu, „Lovac i lisica u džez ritmu“ (The Hunter and the Jazzy Fox), ansambl se svesno udaljava od Vivaldijeve originalne teme i kreira duhovitu, programsku epizodu. Lov ne izostaje: dvojica violinista jure jedan drugog vrtoglavom brzinom, dok se „pucnji“ dočaravaju udarcima po prigušenim žicama klavira i efektima Bartók pizzicata – trzanjem žica koje odskaču od vrata instrumenta. Lisica, međutim, nadmudruje lovce tako što se lukavo pretvara da je mrtva, da bi nas zatim, u briljantnom obrtu, ansambl uveo u jam session atmosferu njujorškog džez kluba, kroz zavodljivi swing završetak.

Četvrti koncert, Zima, otvara se stavom pod nazivom „Ples u snegu“ (Dancing in the Snow). Kao i kod Vivaldija, ljudi plešu kako bi se zagrejali, ali u ovoj verziji preovladavaju elementi tanga i čardaša, uklopljeni u prepoznatljivi Janoška stil.
Drugi stav, „Slatki dome“ (Sweet Home), je svojevrsna muzička autobiografija ansambla. Kao potomci sedam generacija muzičara, članovi često putuju i provode mnogo vremena daleko od svojih porodica. Ipak, ne prepuštaju se samosažaljenju – naprotiv, klavir evocira toplinu božićne večeri kraj kamina, dok violine „sviraju u večnom snegu”, u najvišem registru, tamo gde je hvataljka već pobelela od smole. Efekti col legno i gitarski pizzicato, koji je razvio Roman Janoška, dodatno obogaćuju zvučnu sliku ove atmosfere, koja priziva duh rečenice kojom je Betoven opisao svoju Šestu (Pastoralnu) simfoniju, kao: „Više izraz osećanja nego tonsko slikanje.” Kompozicija Františeka iz 2022. otvara završni stav pod nazivom „Mir i ljubav zauvek“ (Peace and Love Forever). Snažna poruka jedinstva kroz muziku i čežnja za mirom prožimaju delo; različiti ritmovi ne izazivaju haos, već vode ka harmoniji, a tema kontrabasa nas uvodi uzavršne stihove Vivaldijevog soneta, koji glase: „ovo je zima, koja ipak donosi svoja zadovoljstva.” U vremenu siromaštva, mržnje, nasilja i rata, četvorica umetnika Ondrej, Roman, František i Julijus – kroz iskrenu radost muziciranja i duboku veru u univerzalnu poruku muzike, donose svetlost, utehu i nadu.  

Dok je boravio u Pragu januara 1787. godine, Volfgang Amadeus Mocart pisao je svom prijatelju Gotfridu fon Jakvinu:

„Bilo mi je veliko zadovoljstvo da gledam kako se ovi ljudi iskreno raduju uz muziku mog Figara, potpuno preobraženu u kontra-plesove i nemačke igre – jer ovde se ne govori ni o čemu drugom osim – Figauo; ništa se ne svira, ne peva, ne zviždi osim – Figara; niko ne ide ni na jednu operu osim – Figara, i uvek Figaro; zaista velika čast za mene.”

Upravo takvu vrstu priznanja – onu koja dolazi iz živog dodira publike s muzikom – zaslužuje i ansambl Janoška ovim izdanjem. Njihovo duboko razumevanje Vivaldijevog sveta, spoj muzičke maštovitosti i tehničke virtuoznosti, donosi novo čitanje Četiri godišnja doba koje poziva publiku da, poput nekadašnjeg Praga uz Figara, i danas pevaju, plešu, zvižde – i jednostavno uživaju u životu. Verovatno bi i sam Antonio Vivaldi ovakvu interpretaciju smatrao – velikom čašću.

Album u celosti možete poslušati na Spotify platformi:

Ali vas srdačno pozivamo da nam se pridružite na Novogodišnjem gala koncertu i Janoška stil doživite uživo u strastvenom spoju energije, virtuoznosti i improvizacije, uz Vojvođanski simfonijski orkestar pod rukovodstvom šefa-dirigenta Aleksandra Markovića, obeležite praznike u duhu klasike.

Nedelja, 28. decembar, 20.00 časova, Velika scena „Jovan Đorđević“ Srpsko narodno pozorište
Kupovina ulaznica dostupna je na blagajni Srpskog narodnog pozorišta ili onlajn na linku OVDE.

Godine 1802, suočen sa sve težim gubitkom sluha, Betoven je napisao dokument koji će kasnije postati poznat kao Hajligenštatski testament, imenovan po bečkom predgrađu u kome je nastao. U njemu je kompozitor sa mučnom iskrenošću priznao svoje izmenjeno fizičko, ali i psihičko stanje. U toj prepisci napomenuo je da traži „novi pravac”, koji bi istovremeno odražavao njegovo unutrašnje stanje i omogućio mu da ga prevaziđe. Takav novi pravac značio je korak izvan apstraktne muzike i kretanje ka programskoj muzici — ne u romantičarskom smislu pričanja priče (kao u Berliozovoj Fantastičnoj simfoniji), već u smislu unošenja emocionalnog naboja i životnog iskustva u samo muzičko tkivo.

Sa početna dva akorda u Es-duru kojima je otvorena simfonija, Betoven postaje novi čovek i tvorac novog muzičkog pravca. 

Nakon ta dva topovska pucnja, violončela izlažu temu koja deluje kao glavni motiv. Međutim, prvi stav nije zasnovan na jednoj centralnoj ideji. Do 85. takta već su predstavljene četiri različite tematske celine, uz više fanfarskih momenata nego u bilo kojoj simfoniji do tada.

Drugi stav, pogrebni marš, prema rečima kritičara Pola Bekera, „dočarava osećanja onoga ko izdaleka posmatra pogrebnu povorku kako prolazi i postepeno se gubi u daljini.”
Zaslepljujuće brz, dinamički suptilan skerco označava povratak životne snage, a trio predstavlja briljantnu demonstraciju veštine hornista. Upravo u ovom stavu, kako je primetio Donald Frensis Tovi, Betoven u potpunosti ostvaruje „Hajdnovu želju da menuet zameni nečim što će biti ravnopravno ostalim stavovima velike simfonije.”
Finale prikazuje titana (to možda može biti i Betoven) ponovo preporođenog. Uvodni taktovi povezani su sa omiljenom temom kompozitora, prethodno korišćenom u baletu Prometejeva bića, u Klavirskim varijacijama op. 33 i u jednoj kontradansi. Celovito izlaganje teme — u kojoj nešto naizgled trivijalno postaje svečano i uzvišeno — prati uzbudljiv motiv neumoljivog, ratničkog karaktera. 

Simfonija se završava u plamenom trijumfu.

Eroika je prvi put izvedena na privatnom koncertu u bečkom domu kneza Lobkovica 1804. godine, a ovaj značajan muzički trenutak ekranizovan je 2003. godine u produkciji Bi-Bi-Sija kao igrano-muzičko ostvarenje u režiji Sajmona Selan Džonsa. Orkestrom Orchestre Révolutionnaire et Romantique dirigovao je Džon Eliot Gardiner, dok je lik Ludviga van Betovena duhovito i upečatljivo dočarao glumac Ian Hart.

Zanimljivost ovog filma leži u nekoliko aspekata. Pre svega, ovo je film posvećen jednom muzičkom delu i životima ljudi koji ga oblikuju – kompozitoru i muzičarima, koji ga izvode.  Predstavlja prikaz jedne epohe i načina života u aristorkatskoj kući. Delo je sprovedeno kroz segmente, zbog čega je ostavljeno dovoljno prostora da gledaoci sagledaju osnovne teme i muzičke tokove vodećih deonica kroz stavove. Takođe, ovde se ne radi o delu, koje nam prikazuje istorija, sa preciznim informacijama o datumima, istorijskim činjenima o herojskim činovima vojskovođe i njegovim podvizima, nego o svakodnevnom životu ljudi angažovanih u domu kneza Lobkovica, koji su se okupili u salonu da bi izveli i čuli najnoviju kompoziciju gluvog, ekscentričnog kompozitora. 

Zato, uz poziv da nam se pridružite u nedelju, 30. novembra u 20.00 časova u Novosadskoj sinagogi i doživite ovu izuzetnu simfoniju u izvođenju Vojvođanskog simfonijskog orkestra pod rukovodstvom šefa-dirigenta Aleksandra Markovića, želimo da vam preporučimo i ovaj film — kao dragoceni pogled unazad na njeno praizvođenje. Ukoliko ga pogledate pre koncerta, može vam produbiti razumevanje dela, a ako ga ostavite za kasnije, biće sjajan dodatak vašem muzičkom iskustvu i nekom od budućih slušanja.

Written By Mirko Jeremić
Objavljeno: 8. oktobar 2025.

Kao opšte pravilo, opere koje se proglašavaju za zapostavljena remek-dela treba dočekati s dozom opreza. Ali Edip Đorđa Eneskua, koji je konačno stigao na srpsku scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu osamdeset i devet godina nakon svoje pariske premijere (1936) u koprodukciji Vojvođanskog simfonijskog orkestra i Simfonijskog orkestra i hora Temišvarske filharmonije Banatul, pokazuje se kao uzbudljiv izuzetak.

Francuski libreto Edmonda Fleža prikazuje priču o Edipu od rođenja do smrti, u četiri čina i šest slika, pri čemu treći i četvrti čin blisko prate Sofoklove dve tebanske tragedije – Kralj Edip i Edip na Kolonu.

Prvi čin prikazuje Edipovo rođenje u Tebi, proročanstvo proroka Tirezije da će ubiti svog oca Laja i oženiti se majkom Jokastom, kao i odluku da novorođenče bude napušteno. U drugom činu, dvadeset godina kasnije, Edip napušta Korint, gde su ga usvojili Polib i Meropa; susreće svog pravog oca Laja i ubija ga, a zatim pobeđuje Sfingu i biva slavljen kao spasilac naroda Tebe. Treći čin započinje kugom u Tebi, a završava se Edipovim otkrićem svog porekla. U četvrtom činu Edip luta sa ćerkom Antigonom, prognan iz Tebe, i stiže u Kolon gde pronalazi svoj mir i spokoj.

Predstavljeno u formi koncertnog izvođenja, opera Edip je delo koje zadivljuje svojom ambicioznošću, ali i koje plaši svojom zahtevnošću. Ova opera još uvek nije ušla u operski kanon, iako ima dosta razloga da tako ne bude.

Nastavak teksta možete pročitati na blogu Klasični Mirko: OVDE

Video prikaz Koncertnog izvođenja opere Edip Đorđa Eneskua možete pogledati na snimku.

Đorđe Enesku (1881–1955) bio je rumunski kompozitor, violinista, pijanista, dirigent i pedagog; jedna od najsvestranijih muzičkih ličnosti 20. veka i najpriznatije ime u svetu rumunske klasične muzike. Izuzetan talenat pokazao je još u detinjstvu. Sa sedam godina upisao je Bečki konzervatorijum, gde je studirao violinu i kompoziciju, dok je u Parizu usavršavao kompoziciju kod Gabriela Forea i Žila Masnea. Nastupao je kao violinista i dirigent širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, a njegov stvaralački opus obuhvata simfonije, kamernu muziku, orkestarske i vokalne komade. U sopstvenom autentičnom stilu spajao je rumunski folklor, francuski impresionizam i nemačku tradiciju. Proslavile su ga Rumunske rapsodije br. 1 i 2, dok se kao njegovo životno delo ističe opera Edip. Kao profesor u Parizu i Bukureštu oblikovao je generacije muzičara, među kojima se izdvajaju Jehudi Menjuhin i Ivri Gitlis. Živeo je između Rumunije i Francuske, a od Drugog svetskog rata uglavnom u Parizu, gde je i preminuo 4. maja 1955. godine. Smatra se najvećim rumunskim kompozitorom i jedinstvenim muzičkim talentom svog doba.

Opera Œdipe (Edip) monumentalno je muzičko-scensko delo u četiri čina s prologom, komponovana na libreto francuskog poete Edmonda Flega, prema Sofoklovim tragedijama Kralj Edip i Edip na Kolonu. Kompozitor je na ovom delu radio više od dve decenije, u periodu između 1910. i 1931. godine, a premijerno je izvedeno 1936. godine u pariskoj Operi Garnier, pod dirigentskom palicom Filipa Gobera. U početku je naišlo na skroman prijem, ali je tokom druge polovine 20. veka izvođeno u Parizu, Bukureštu, Beču i Londonu, da bi danas bilo priznato kao jedno od vrhunskih dostignuća rumunske kulture i jedno od najznačajnijih operskih dela 20. veka.

Napisana na francuskom jeziku, opera obuhvata ceo Edipov životni put: od rođenja i proročanstva, preko ubistva Laja i braka sa Jokastom, do samoslepljenja i smrti u Kolonu. Muzički jezik povezuje tradiciju francuskog impresionizma sa ekspresivnom dramatikom, dok elementi rumunske folklorne tradicije daju jedinstven ton zvučnom skladu.  Orkestar oblikuje bogatu, slojevitu zvučnu sliku, oslanjajući se na monumentalne horske slike i masivne simfonijske blokove.

Centralnu okosnicu dela čini psihološki portret Edipa – tragičnog mitskog junaka i univerzalnog simbola čoveka, koji se bori sa sudbinom, traga za istinom i na kraju dostiže spokoj i pomirenje. Uloga je napisana za bariton i ubraja se među najteže u celokupnom operskom repertoaru, jer zahteva izuzetnu vokalnu snagu i dramsku koncentraciju, uz gotovo neprekidno prisustvo na sceni.

Orkestar ne ilustruje samo scenu, već gradi simboličke slojeve značenja. Mistične zvučne mase u prologu najavljuju proročanstvo, dramatični akordi u sceni Sfinge donose napetost i strah, dok prosvetljene harmonije završnog čina stvaraju osećaj smirenja i transcendencije.

Hor zauzima ključnu dramaturšku funkciju, prizivajući ulogu antičkog hora, ali u novom, modernom obliku. U jednom trenutku vokalni ansambl predstavlja narod Tebe, a u drugom, apstraktni glas sudbine ili božanske volje. Njegova zvučna masa gradi monumentalne prizore – od kuge u Tebi, preko svečanog prizivanja bogova, do narodnog slavlja posle pobede nad Sfingom – dok se u završnici povlači u smireniji ton, odražavajući Edipovo pomirenje sa sudbinom.

Opera Edip predstavlja sintezu u kojem se ukrštaju mit i filozofija, tragedija i nada, patnja i pomirenje; sintezu antičke tragedije i moderne muzičke dramaturgije, impresionističke koloristike i ekspresionističke snage, nacionalnog folklornog idioma i univerzalne filozofske poruke. Upravo ta složenost čini ga jednim od najmonumentalnijih i najdubljih ostvarenja operske umetnosti 20. veka.

Prolog – Proročanstvo
U palati u Tebi, kraljevskom paru Laju i Jokasti rađa se sin. Proročište otkriva strašnu sudbinu: dete će ubiti oca i oženiti majku. Da izbegnu usud, roditelji naređuju da ga ostave u planini, ali pastir ga pošteđuje i predaje pastiru iz Korinta.
Muzika započinje tamnim bojama niskih registara, prizivajući misteriju i neumitnost sudbine. Modalni harmonijski jezik i svečani hor, glas proročanstva, grade napetost između kraljevskog dostojanstva i tragičnog predskazanja, koje oblikuje dalji tok opere.

Prvi čin – Ubistvo Laja
U Korintu, Edip odrasta verujući da je sin kralja Poliba i kraljice Merope. Kada sazna da nije njihovo dete, odlazi u Delfe u potrazi za istinom. Proročište mu otkriva strašnu sudbinu: ubiće svog oca i oženiti majku. U strahu da ne povredi Poliba i Meropu, Edip napušta Korint. Na raskršću puteva, u sukobu ubija neznanca – svog pravog oca, kralja Laja.
Muzika prvog čina obeležena je oštrim ritmovima i napetom orkestracijom, koja oslikava Edipovu unutrašnju borbu i njegovo sudbinsko putovanje ka Tebi. Susret s Lajem komponovan je u snažnim akordima i ritmičkim udarima – muzičkom simbolu sukoba oca i sina. Trenutak ubistva donosi kratku, ali zastrašujuće intenzivnu kulminaciju zvučne drame.

Drugi čin – Sfinga i venčanje sa Jokastom
Teba je pod kletvom Sfinge, koja ubija svakoga ko ne reši njenu zagonetku. Edip uspeva da pronađe odgovor i oslobađa grad. Tebanci ga proglašavaju herojem, nude mu presto i ruku udovice kralja Laja – Jokaste. Nesvesno, Edip ispunjava proročanstvo: postaje muž sopstvene majke.
Muzički vrhunac ovog čina je scena Sfinge: sablasna atmosfera oblikovana disonantnim akordima, glisandima i tamnim bojama duvačkih instrumenata. Altovski glas Sfinge počiva na skokovima i mračnim efektima, dok Edipovo rešenje zagonetke donosi muzičku jasnoću i svetlost. Nakon toga, hor Tebanaca egzaltira u svečanom slavlju, a lirski duet Edipa i Jokaste, u kontrastu s dramatičnim prizorima, pruža trenutak melodijske topline i prividnog mira.

Treći čin – Otkrivanje istine i progonstvo
Godinama kasnije, Tebu pogađa kuga. Proročište objavljuje da je uzrok nesreće neotkriveno ubistvo kralja Laja. U potrazi za ubicom, Edip sve više dolazi do otkrića o svom poreklu.  Pastiri razotkrivaju strašnu istinu: on je sin Laja i Jokaste. Jokasta u očaju oduzima sebi život, a Edip, svestan da je ispunio proročanstvo, oslepljuje se i odlazi u izgnanstvo.
Muzika ovog čina najgušće oslikava tragediju. Zvuci kuge u Tebi oblikovani su disonantnim strukturama i ritmičkim udarcima hora i orkestra, stvarajući atmosferu panike. Edipova potraga za istinom donosi introspektivne trenutke u tamnim bojama gudačkih i duvačkih instrumenata, sa fragmentarnim solističkim linijama. Razotkrivanje istine kulminira u zajedničkom zvučnom vrhuncu hora i orkestra, dok Jokastin očaj odjekuje u naglim melodijskim pokretima. Edipovo oslepljivanje prati eksplozija disonanci, posle kojih sledi tišina i sumorna muzika njegovog odlaska u progonstvo.

Četvrti čin – Smiraj u Kolonu
Slep i prognan, Edip luta sa ćerkama Antigonom i Ismenom sve dok ne stigne u Kolon, u blizini Atine. Pod zaštitom kralja Tezeja pronalazi mir i spokoj. Smrt ga dočekuje ne kao kraj, već kao oslobođenje i pomirenje sa sudbinom, pretvarajući ga u simbol ljudske borbe i dostojanstva.Muzika završnog čina poprima drugačiji, prozračniji karakter. Orkestar prelazi u svetle harmonije, obojene nežnim tonovima gudača i drvenih duvača. Atmosfera je kontemplativna i smirena. Antigonin glas unosi liričnost i toplinu, dok hor prestaje da bude glas osude i postaje odjek metafizičkog prostora u kojem Edip nalazi mir.
U trenutku njegove smrti, orkestar se uzdiže u prosvetljeni zvučni pejzaž: disonance se razrešavaju u otvorene akordske strukture, stvarajući osećaj transcendencije. Smrt se ne prikazuje kao tragedija, već kao oslobođenje – muzički simbol pomirenja čoveka sa večnim poretkom. 

Koncertno izvođenje opere Edip, Đorđa Eneskua biće izvedeno na Velikoj sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta, u nedelju 5. oktobra 2025. godine. Ostvareno je prema Protokolu o saradnji između Temišvarske filharmonije „Banatul“ i Vojvođanskog simfonijskog orkestra.

Više informacija o biografijama dirigenata i solista možete pročitati na QR kodu

Arutjunjan kombinuje klasični koncertantni stil sovjetskog doba sa elementima iz jermenske narodne muzike, pre svega iz hiljadugodišnje tradicije ašuga (ašika) – putujućih pesnika i muzičara sa prostora današnje Turske, Jermenije, Azerbejdžana i Irana, čiji melodijski idiom je baziran na srednjovekovnom modalnom sistemu makama.

Izvođenje ovog dela na koncertu Vojvođanskog simfonijskog orkestra, u nedelju 28. septembra sa početkom u 20.00 časova u Novosadskoj sinagogi, ujedno čini i deo doktorskog umetničko-istraživačkog projekta „Specters of Maqam“ (Sablasti makama) na Umetničkom univerzitetu u Gracu (Austrija). Projekat istražuje skrivene elemente bliskoistočne muzičke tradicije u zapadnoj savremenoj muzici, sa posebnim akcentom na vezu između prirodnog (netemperovanog) sistema, koji su u još 10. veku persijski mislioci al-Farabi i Avicena postavili kao osnov muzičke teorije makama, i intonativnih svojstava moderne trube, koja i dalje počiva na prirodnom harmonskom nizu. Tragovi karakteristične melodijske i modalne strukture makama Isfahan, koju je u tom obliku prvi put zabeležio filozof Kutb al-Din Širazi 1306. godine u enciklopediji „Durat al-Tadž“ prepoznatljivi su u jednom od lajtmotiva Arutjunjanovog koncerta. Ciljano usklađivanje specifičnih kombinacija grifova na trubi sa makamskim tonalnim funkcijama otkriva celokupni razvojni tok ovih melodijskih struktura – od sufijskih tekija i dvorskih muzičara bagdadskog kalifata, preko svetovne tradicije putujućih anatolskih i podkavkaskih ašika, do nacionalno-romantičarske škole sovjetske i jermenske muzike u prvoj polovini 20. veka. Metodologija umetničko-istraživačkog projekta stoga oscilira između rekonstrukcije i dekonstrukcije: s jedne strane, kroz istorijski informisanu izvođačku praksu, interpretativni pristup se oslanja na originalni arhivski snimak Ajkaza Mesijajana iz 1950. godine nasuprot kanonizovanom izvođenju Timofeja Dokšicera iz 1969, čiji agogički i dinamički izbori i danas dominiraju kao interpretativna norma. S druge strane, istraživanje usmereno na fluidne, migracione korene ključnih elemenata tzv. nacionalnog muzičkog identiteta omogućava kritičko preispitivanje njihovih savremenih interpretacija i otvara prostor za transformaciju značenja kroz izvođačko čitanje koje istorijski materijal sagledava kao živo semantičko polje, oblikovano u dijalogu s današnjim kulturnim, društvenim i političkim okvirima.

Nenad Marković, trubač

Veliko mi je zadovoljstvo da vam predstavim novu koncertnu sezonu Vojvođanskog simfonijskog orkestra, oblikovanu pod motom „Titani. Klasična snaga u savremenom izrazu“. Ovogodišnja sezona posvećena je Atlasu, a u godinama koje slede, ova mitska saga otvoriće nova poglavlja titanskog epa u kome se mit prepliće sa muzikom. Na scenu će stupiti i Prometej, nosilac vatre i znanja, Okean, beskrajni izvor kretanja i Hiperion, onaj koji svetu daruje svetlost i viziju.

Ovaj moto ne ukazuje samo na snagu umetnosti, već i na njenu sposobnost da istraje i sačuva smisao uprkos izazovima savremenog doba. Sezona je osmišljena kao prostor susreta, inspiracije i zajedništva, kao mesto dijaloga publike i izvođača, pitanja i odgovora izgovorenih tonovima. Ona donosi spoj monumentalnog i intimnog, poznatog i novootkrivenog.

Titani nisu samo gigantska bića iz drevnih mitova – oni su arhetipski čuvari snage, otpora i izvora stvaranja. Među njima, Atlas zauzima posebno mesto: on drži nebo, granicu između svetova, prošlog i budućeg, božanskog i ljudskog. Poput njega, i kompozitori čije će monumentalno stvaralaštvo ispuniti ovu sezonu nose teret i blistavu težinu umetnosti – od Berliozove Fantastične simfonije, preko Skrjabinove Druge, Bramsove Četvrte i Betovenove Sedme, do Malerove Prve, koja u podnaslovu nosi ime Titan. Kroz jedanaest koncerata, naš umetnički moto utelovljuje ravnotežu između odgovornosti prema tradiciji i slobodi izraza, između nasleđa simfonijske umetnosti i današnjeg muzičkog jezika. Kao i Atlas, umetnici stoje na granici: čuvaju ono što je bilo, dok pogledom i stvaralaštvom otvaraju prostor onome što tek dolazi.

Atlas takođe može da se protumači kao simbol kreativne snage koja “nosi” svet, simbol veličine svih giganata nauke, umetnosti, ljudskog duha uopšte, bez čijeg postojanja ne bi bilo napretka. Šta bi se dogodilo ako bi svi oni nestali, kad bi Atlas “zbacio” svet sa ramena, kao u genijalnom romanu Ejn Rend “Pobunjeni Atlas”? Zavladali bi banalnost, praznina, vulgarnost i stagnacija.

Ova koncertna sezona slavi muziku kao oslonac, izazov i odgovornost, ali kao i senzualni doživljaj. Pozivam vas da postanete deo nje, i samim time deo kreativne, iskonske energije koja oblikuje budućnost u susret kojoj je vredno ići.

Aleksandar Marković

Dobro došli na koncerte Vojvođanskog simfonijskog orkestra u novoj 2025/2026. koncertnoj sezoni

Na programu je Koncert za trubu istaknutog jermenskog kompozitora Aleksandra Arutjunjana, u kojem će solističku deonicu izvesti trubač Nenad Marković, predstavljajući deo svog umetničko-istraživačkog projekta Spektri Makama.

Zatim će duvački kvartet u sastavu oboistkinje Sanje Romić, klarinetiste Aleksandra Tasića, fagotiste Nemanje Mihailovića i horniste Nikole Ćirića predstaviti Koncertantnu simfoniju za duvački kvartet i orkestar u Es-duru, K. 297b Volfganga Amadeusa Mocarta.

U drugom delu programa publika će čuti čuvenu Simfoniju br. 101 „Sat“ Jozefa Hajdna.

Ulaznice za koncert su u prodaji na blagajni Muzičke omladine Novog Sada (Katolička porta 2, tel. 021/452-344), radnim danima od 9.00 do 13.00 časova ili onlajn na sajtu: https://ulaznice.muzickaomladina.org/

Cena ulaznice je 1200,00 din, dok studenti, đaci i penzioneri ostvaruju 50% popusta na ulaznice kupljene na blagajni Muzičke omladine Novog Sada.

Naredni koncert Vojvođanskog simfonijskog orkestra sa zvezdom pijanističke scene!

POLINA OSETINSKA prvi put u Novom Sadu!

Sa pet godina je počela da svira klavir, a već sa šest imala je svoj prvi koncert. Ubrzo je postala poznata kao „čudo od deteta“!

Obrazovala se na Moskovskom konzervatorijumu, a uspehe niže nastupajući na najprestižnijim umetničkim scenama kao što su Karnegi hol i bečki Muzikferajn.

Dirigent: Marko HRIBERNIK

Program: F. Mendelson, P. I. Čajkovski

U drugom delu programa imali smo prilike da osetimo čežnju za prolećem, što je Robert Šuman želeo da prenese kroz Simfoniju br. 1, poznatu pod nazivom „Prolećna simfonija“.

Za dirigentskim pultom bio je maestro Aleksandar MARKOVIĆ.